Cilj kolegija jest omogućiti studentima svladavanje temeljnih deskriptivnih pojmova i metodologije lingvistike iskazivanja i pragmatike na teorijskoj i praktičnoj razini. Po završetku kolegija studenti će moći samostalno čitati tekstove iz područja lingvistike iskazivanja i pragmatike na francuskome jeziku. Naučit će temeljne vještine postavljanja metodološkog okvira istraživanja, te će moći samostalno zamjećivati fenomene iskazivanja i govorno-jezične pragmatike u svakodnevnoj komunikaciji. Stečena znanja i vještine bit će studentima polazište za osvješćivanje vlastitih komunikacijskih vještina. Studenti će kroz to usavršavati znanja vezana uz interpretaciju usmenog i pisanog diskursa na francuskome jeziku i primijeniti različite pristupe problemima jezičnog izraza s obzirom na razine lingvističke analize francuskoga jezika u svjetlu teorije iskazivanja i pragmatike.

1. Uvodni sat: Obrazloženje plana i programa rada; literatura; obveze studenata.
2. Bally, Guberina, Benveniste – od lingvističke stilistike do lingvistike iskazivanja; Jakobson: funkcije jezika.
3. E. Benveniste: O prirodi zamjenica (1956), Formalni aparat iskazivanja (1970).
4. Subjektivnost na razini jezika i jezične djelatnosti, subjektivnost na razini diskursa; ego/hic/nunc: subjektivemi i deiksa.
5. Pluridimenzionalan sadržaj iskaza, iskazivanje/suiskazivanje, iskaz i kontekst, diskurs i situacija.
6. Analiza diskursa, argumentacija, inferencija.
7. Pisano ponavljanje.
8. Pragmalingvistika: reći jest učiniti, dire c'est faire.
9. Teorija govornih činova: Austin, Searle Strawson.
10. Performativnost u jeziku i diskursu
11. Načelo suradnje, teorija obraza i konverzacijske maksime (Grice).
12. O. Ducrot : Teorija polifonije u iskazivanju/enuncijaciji.
13. Pretpostavke ili razgovorne implikature, implikacije, intertekstualnost i interdiskurzivnost.
14. Kohezija i koherencija diskursa. Interpretirajući subjekt (sujet interprétant).
15. Pisano ponavljanje.

1. Student će moći prikupiti, raščlaniti, kategorizirati relevantne podatke iz područja francuske lingvistike potrebne za donošenje zaključaka vezanih uz lingvistički opis francuskoga jezika te uz bitna društvena, etička ili znanstvena pitanja.
2. Student će moći vrednovati specijalizirane činjenice, pojmove, postupke, principe i teorije unutar područja francuske lingvistike te ustanoviti sličnosti i razlike na druga područja i probleme jezične znanosti i filologije, osobito s obzirom na problematiku iskazivanja i teorije govornih činova.
3. Student će moći procijeniti vlastite interese i kompetencije te temeljem integriranih vještina učenja odabrati odgovarajuća područja za nastavak obrazovanja.
4. Student će svojim riječima moći i stručnjacima i laicima izraziti sadržaje i ideje iz francuske lingvistike u području lingvistike iskazivanja i pragmalingvistike.
5. Student će moći prepoznati i klasificirati probleme jezičnog izraza u problematici iskazivanja i pragmatike na polju francuskog jezikoslovlja i povezati ih s hrvatskim jezičnim sustavom, i ostalim jezičnim sustavima koje poznaje.

Predavanja + seminari i radionice: 15 + 15.

Pismeni način ocjenjivanja i vrjednovanja rada studenta tijekom nastave i na završnom ispitu.

1. Benveniste, E. (1966). Problématique de linguistique générale Tome I. Paris: Gallimard. (u dijelovima)
2. Benveniste, E. (1974). Problématique de linguistique générale Tome II. Paris: Gallimard. (u dijelovima)
3. Kerbrat-Orecchioni, C. (1980). L’Énonciation: De la subjectivité dans le langage. Paris: Armand Colin. (u dijelovima)
4. Bracops, M. (2006) Introduction à la pragmatique. Bruxelles: De Boeck. (u dijelovima)
5. Charaudeau, P. et D. Maingueneau. (2002). Dictionnaire d’analyse du discours. Paris: Le Seuil. (u dijelovima)
6. Ducrot, O. (1984 [1972]). Dire et ne pas dire. Paris: Minuit. (u dijelovima)
7. Pavelin, B. (2000-2001) "Actes locutoire, illocutoire, perlocutoire", SRAZ XLV-XLVI, 109-117, Zagreb.

1. Amossy, R. (2006). L’argumentation dans le discours. 2. ed. Paris: Colin, Cursus.
2. Anscombre, J.-C.; Ducrot O. (1997) L'argumentation dans la langue. 3. ed. Sprimont: Mardaga.
3. Austin, J.-L. (1970 [1962]) Quand dire, c'est faire. Paris: Seuil.
4. Bally, Ch. (1944 [1932]), Linguistique générale et linguistique française, 2. ed. Berne : Francke.
5. Bracops, M. (2006) Introduction à la pragmatique. Bruxelles: De Boeck.
6. Charaudeau, P. (1995). Une analyse sémiolinguistique du discours. Langages, 117.
7. Internet: http://www.patrick-charaudeau.com/Une-analyse-semiolinguistique-du, 64. html [18.09.2013.]
8. Culioli, A. (1990.), Pour une linguistique de l'énonciation. Pariz: Ophrys.
9. Ducrot, O. (1984 [1972]). Dire et ne pas dire. Paris: Minuit.
10. Ducrot, O. (1984). Le Dire et le dit. Paris: Minuit.
11. Ducrot, O. (1989). Logique, structure, énonciation. Paris: Minuit.
12. Grice, H. (1975). „Logic and conversation“, in Syntax and Semantics 3: Speech Acts (Cole & Morgan ed.). New York: Academic Press, str. 41 – 58.
13. Guberina, P. (1954 [1939]) Valeur logique et valeur stylistique des propositions complexes. Zagreb: Epoha.
14. Jakobson, R. (1963). Essais de linguistique générale. Paris: Édition de Minuit.
15. Maingueneau, D. (1994). Énonciation en linguistique française. Paris: Hachette.
16. Maingueneau, D. (1996). Les termes clés de l’analyse du discours. Paris: Seuil.
17. Moeschler, J. et A. Reboul. (1994). Dictionnaire Encyclopédique de pragmatique. Paris: Seuil.
18. Pavelin, B. (2002) Le Geste à la parole. Toulouse: PUM.
19. Récanati, F. (1979). La transparence et l'énonciation; pour introduire à la pragmatique. Paris: Seuil.
20. Roulet, E. (1985). Actes de langage, connecteurs pragmatiques et structure du discours. Feuillets 6‒7, 143‒157.
21. Searle, J. (1972 [1969]). Les actes de langage. Paris: Hermann.
22. Strawson, P. (1970) "Phrase et acte de parole", Langages 17, Paris: Larousse, str. 19-33
23. Vion, R. (2000). La communication verbale. Analyse des interactions. Paris: Hachette.

1. Francuski jezik i književnost, sveučilišni preddiplomski dvopredmetni studij, 6. semestar